Re-Def

Ima taj dio sata ili dana u nekom danu koji nije definisan i omeđen nekim cijelim brojem za ikakvo vrijeme, a u kojem ja znam da nešto moram i žurim to uraditi a onda, onda u isti taj čas vratolomne pogibije, odem iz tog trena u nešto što je moglo čekati i koje nije prioritet, koje po svojoj svrsi uopšte nije s ovog svijeta i moglo bi bez toga još dugo ako ne i zauvijek.

Shvatila sam da je to lijep način otići iz srkleta i jednostavno mentalno okrenuti leđa nekoj zamišljenoj katastrofi jer se najveće katastrofe tamo, u misli, i događaju . Zamislim tako veliki talas koji se gomila iza mojih leđa a ja skupljam školjke po plaži ili neki tornado dok ja berem cvijeće na nekoj livadi. Zamislim svoj bezbrižan izraz lica, fokusiram se na školjke i cvijeće i zamislim da sam u tom trenu hrabra jer pred taj kijamet koji će se obrušiti na mene, učinim ono što ove vrle poslovice kažu – češljam se dok selo gori. Dajem ovoj nadasve pogrešno shvaćenoj poslovici novi značaj. To ne znači da se ja ne želim suočiti s tim stresom i žurbom, to znači da ga ja neću prihvatiti u tom obliku, sačekam vidjeti kako će to biti za par minuta, sati, dana, ikad. Samo ne ovako prijesno. Divan je to mentalni trik i treba vještina za to, priučavanje, da ne kažem preodgoj i mnogo mnogo objašnjavanja ljudima oko sebe, zašto baš sad kad treba jedno ja radim nešto sasvim šesto. Razmišljam i o tome da nisam ništa novo izmislila već sam pronašla nešto što je meni funkcionalno kad prikuca, štagod.

Kad rekoh šesto: “na sudovima u srednjovjekovnoj Bosni spominje se zakletva, kao i institut ‘’samošesto’’. Sud je dosuđivao optuženom ili jednoj od stranaka u sporu da se zakune kao ‘’samšesti’’ ili ‘’samsedmi’’, što je značilo sa još pet ili šest rotnika kao saklevetnika.” Možda da se i ovom da neka nova definicija, u smislu nisam u tom prvom već u šestom poslu ili tako nešto…

Comments are closed.